miami

Uobičajeno je uverenje da je ljubav roditelja prema detetu urođena, da se pojavljuje skoro automatski, već sa prvim pogledom na novorođenu bebu. Mnogi tvrde da postoji i pre porođaja, da je instinktivna.
 

Kasnije, tokom roditeljstva, mame koje su sigurne u postojanje svog majčinskog instinkta, ovo svoje uverenje potkrepljuju brojnim situacijama kada ih upravo instinkt nije prevario, iako je, možda govorio suprotno od mišljenja lekara ili iskusnijih mama. Sa druge strane, ukoliko neka mama ne oseti odmah bezrezervnu ljubav prema svojoj bebi, pod pritiskom predrasuda i očekivanja sredine - lako može pomisliti da sa njom nešto nije u redu, ili da je njen instinkt izostao. Da li se zaista radi o instinktu? Da li je on prisutan kod svih žena? Ukoliko nije, da li su one žene koje ga ne poseduju "loše majke"?

 

Naučna istraživanja i pokušaji eksperimenata nisu potvrdili postojanje ovog instinkta. Na primer, intuitivne procene žena u trudnoći da li nose muško ili žensko dete nisu dale statistički značajne rezultate.

Većina roditelja ima dobar osećaj za svoje dete i intuitivno oseća šta treba da radi. Poznato je da mame veoma brzo nauče da raspoznaju šta koji plač njihove bebe znači (glad, grčevi, potreba za dodirom...), i brzo uspevaju da raspoznaju neverbalne emotivne signale svoje dece. Ipak, to još uvek nije pouzdan znak da ove mame poseduju neki poseban instinkt. Izvesnije je da je njihova briga za dete, požrtvovanost i beskrajna ljubav uticala na formiranje ovog posebnog odnosa između njih i deteta.

Na posebnu vezu između mame i bebe utiče veliki broj faktora: spremnost (zrelost) žene za potomstvom, njena emotivna stabilnost, sigurnost i podrška okruženja... Takođe, korene ovog odnosa možemo potražiti i u najranijim sećanjima mame na njeno najranije detinjstvo. Odnosno:

Između majke i deteta može doći do ljubavi na prvi pogled, ali ne mora. Ova ljubav nije fiziološka karakteristika, kao što je boja očiju ili kose. Takođe, ta ljubav nije instinkt.

Sa druge strane, nema svaka žena želju da bude majka. Instinkt bi morao biti urođen, a broj žena koje svesno odlučuju da ne žele da budu majke je sve veći.

 

*Childfree. Nekoliko decenija unazad pokret Childfree veoma se proširio Amerikom (gde je i nastao), ali i Engleskom, Italijom, a odskora i Srbijom. Posvećen je, popularišu ga i promovišu ljudi koji nemaju decu jer su tako odlučili. Oni se udružuju na web-forumima, okupljaju u udruženja, štampaju svoje publikacije. Dodatno ih promovišu svetski poznate javne ličnosti kao što su Opra Vinfri ili Hju Grant. Ukratko, bore se za svoje pravo da ne žele da imaju decu, a da ova odluka ne bude razlog da ih ostatak čovečanstva proglasi sebičnima, neemotivnima, egoistima. Termin Childfree (bez dece, kao rezultat roditeljske odluke), u engleskom jeziku ima drugačije značenje od izraza: Childless (bez dece, ali ne po sopstvenom izboru). Kao razloge za odluku da žive bez dece navode da žele da se potpuno posvete karijeri, uživanju u životu bez roditeljske obaveze, zabrinutost situacijom u svetu i kretanjem istorijskih dešavanja, i nedostatak materinskog instinkta. Dakle, ovaj instinkt njima ne samo da nije urođen, već ni tokom života probuđen. Iza odluke da ne žele decu ponekad se krije bojazan da ne bi bili dobri kao roditelji ili traume iz sopstvenog detinjstva (incest, seksualno zlostavljanje ili preterana agresivnost roditelja).

 

*No kidding. Slično udruženje je i No kidding nastalo pre dvadeset godina. I sam naziv ovog udruženja predstavlja dvosmislenu igru rečima: reč "kid" na engleskom znači: "dete", ali i "šala". Danas postoji desetine filijala u SAD, više desetina aktivnih članova u Engleskoj, a jednom godišnje organizuju i veliki skup, slaveći svoju slobodu izbora života bez dece.

Iako već i samo postojanje ovakvih pokreta kod mnogih izaziva neodobravanje, možda treba razmisliti i o onim osobama koje su postali roditelji a da to nisu svesno izabrale ,već im se roditeljstvo "desilo". Ili, što je još drastičnije, postali su mame i tate jer je to društveno prihvatljivo, tačnije, od njih se to očekivalo u njihovoj sredini.

 

*Očinski instinkt. Konačno, iako nije naučno dokazano da majčinski instinkt postoji ili ne, on opstaje kao termin, predmet polemika i istraživanja. Veoma se retko, međutim, govori o očinskom instinktu. Ukoliko je majčinski instinkt uslovljen biološkom sposobnošću žena da rađaju, može li se govoriti i o očinskom instinktu, kao intenzivnoj želji za potomstvom? Odnosno, može li se ta želja smatrati toliko jakom da poprima obrise instinkta? Ovim pitanjem bavio se čak i Čarls Darvin. Stručnjaci smatraju da se ne može govoriti o očinskom instinktu, već "samo" o velikoj odgovornosti da socijlano zbrinu i zaštite svoju decu i porodicu. Ljubav jednog tate nastaje kao rezultat vremena provedenog sa detetom, pa je i očinski osećaj zapravo, refleksivan i svestan. Jasno, čim je refleksivan i svestan, ma koliko snažan bio, nije instinkt. Podrazumeva se da i ovde ima izuzetaka, jer će mnoge tate doživeti ljubav "na prvi pogled" sa svojom bebom, ili u njihovoj međusobnoj vezi probuditi sopstvene uspavane kapacitete intuicije. Ipak, to još uvek nije instinkt. 

 

Pouzdano znamo da se instinkt ne može ni steći ni naučiti. Ono što, međutim, možete učiniti i što je više nego dovoljno: bavite se svojim detetom na najkvalitetniji mogući način. Razvijajte vašu emotivnu bliskost.

Konačno, možda nije ni važno da definišete vašu specijalnu, tajnu, često telepatsku vezu. Bez obzira da li je ona instinktivna ili ne, vaša posvećenost sopstvenom roditeljstvu je najveće bogatstvo koje detetu možete dati.

                                                                      

Ukoliko mislite da nemate majčinski instinkt

 

-Ne opterećujte se.

To nikako ne znači da ste loša majka. Naime, važno je da ste posvećeni svom detetu, da mislite o sebi kao roditelju, da preispitujete svoje postupka, da se ne plašite da zatražite pomoć kada se osetite nesigurno, da ste uporni u rešavanju konflikata razgovorom... Pružite li detetu veliku količinu ljubavi i sigurnosti u najranijem detinjstvu utrli ste put za kasniji razvoj normalne i zdrave ličnosti. Svojim opštim vaspitnim stavom, bio on prožet majčinskim instinktom ili ne, svojom emotivnom toplinom, prepoznavanjem detetovih potreba - utičete na stvaranje samopoštovanja kod deteta, njegovu veru u sebe, ali i u svoju okolinu.

 

-Imajte poverenja u sebe.

Na primer, ukoliko vi više provodite vremena sa svojom bebom, očekivano je da ćete je bolje poznavati i prepoznavati njene potrebe, nego na primer, vaša majka, bez obzira što je ona možda odgajila petoro, ili bila vaspitačica u vrtiću. Naime, niti su sva deca ista, niti na isti način pokazuju svoje potrebe, želje, emotivna raspoloženja. Slušajte svoj unutrašnji glas. To je jedini način da ga osnažite i ohrabrite da ubuduće bude glasniji, a vi sigurniji da vas ispravno savetuje.

 

Ukoliko mislite da imate majčinski instinkt

 

-Koristite ga kao svoje pomagalo.

Zavirite u njega kada vam je potrebna dodatna informacija. Sve ga više koristeći, na izvestan način ćete se uvežbavati, pa će vaš unutrašnji glas vremenom postajati sve jači i precizniji. Kada ste u nekoj dilemi ili treba da odlučite između različitih mogućih rešenja, učinite upravo ono što vam poručuje vaš instinkt. Kao jezičak na vagi, neka presudi ono što spontano osećate. Ipak, nemojte mu uvek i bezrezervno verovati. Može vas izneveriti i nešto što je, na primer, za vaše dete veoma opasno, premaskirati u nešto banalnije. To ne znači da vaš instinkt "ne radi", već da je pored njega izražen i zaštitnički stav prema detetu. Podrazumeva se da treba saslušati savete iskusnijih roditelja kada treba da odlučite o nečemu što je važno za vaše dete. Saslušati nije isto što i poslušati. Odluka je uvek samo na vama. Posebno ako se tek učite svom roditeljstvu, slušajte savete iskusnijih mama, čitajte knjige, informišite se na svaki mogući način. Svoj instinkt, intuiciju i unutrašnji glas koristite kao dodatnu i važnu informaciju.

Ono što je najvažnije, što se uvek mora imati u vidu kada se govori o partnerskim odnosima jeste činjenica da je to veza dve osobe koje imaju svoj integritet i svoju ličnost. To je ravnopravan odnos u kome ni jedna strana nije u situaciji da daje i da gubi, već u situaciji u kojoj uvek obe strane dobijaju: bilo na kvalitetu veze ili na kvalitetu sopstvenog života.
Šta kada je razlika u godinama između partnera velika? Uvek je bolje postaviti pitanje : šta je to velika razlika u godinama između partnera? Koja je to poželjna razlika? Koja je to najpovoljnija razlika u godinama između partnera?

Na žalost, tu nema pravih i tačnih odgovora. Postoje odgovori koji govore u prilog poželjnosti i to su odgovori socijalnog okruženja. U nekim sredinama i nekim kulturama poželjno je da muškarac bude straiji od žene, a u nekim je poželjno da žena bude starija od muškarca. Na primer, posle ratnih vihora uobičajeno je da muškarci budu mlađi od žena jer su stariji muškarci izginuli u ratu, a mlađi se znatno brže stavljaju u situaciju da zasnivaju brak. To je opet posledica uticaja socijalnog okruženja, tj. okruženja koje takvu situaciju ne osuđuje.

U nekim kulturnim sredinama je preporučljivo da muškarac bude stariji od žene, jer on treba da „vodi glavnu reč“. To je uglavnom, posledica vaspitnih principa kojima se razvijaju i učvršćuju takva shvatanja.

Koja se to razlika u godinama smatra poželjnom i prihvatljivom?

Prema nekim istraživanjima stavova prema razlici u godinama između partnera, smatra se da je poželjno da razlika ne bude veća od 10 godina; dok neka druga pokazuju da je ta razlika prihvatljiva i poželjna i do 16 godina. Po nekima je optimalna razlika imeđu partnera imeđu 3 i 5 godina. Kao što vidimo, stavovi su različiti i zavise od socijalnog i kulturnog miljea, od stavova starijih članova porodice, kao i od ranijih iskustava članova uže i šire porodice. Često se dešava da ako je razlika u godima između roditelja veća od 10 godina i sama njihova deca grade partnerske odnose sa starijim partnerima ( 10 pa i više godina).


Ono što je najvažnije, što se uvek mora imati u vidu kada se govori o partnerskim odnosima jeste činjenica da je to veza dvoje ljudi, dve osobe koje imaju svoj integritet i svoju ličnost. To je ravnopravan odnos u kojem ni jedna strana nije u situaciji da daje i da gubi, već u situaciji u kojoj uvek obe strane dobijaju: bilo na kvalitetu veze ili na kvalitetu sopstvenog života.


Partnerski odnos je odnos razmene različitosti u kojem bitnu ulogu ima kompromis čiji je cilj usaglašavanje želja, potreba, stavova i interesa oba partnera. Ako odnos među partnerima nije takav, odnosno, ako je u vezi jedna strana podređena i uvek u situaciji da čini ustupke – onda je to reč o vezi koja nema blistavu budućnost i koja u svojoj pozadini ima neki interes. Interes nije uvek materijalne prirode, već naprotiv, često ima psihičke komponente koje se nesvesno održavaju tokom trajanja partnerskog odnosa ( veze ili braka). To je najčešće osećaj sigurnosti iza kojeg se krije zavisnost od partnera („šta ću sad? Kako ću dalje sam/a? On/ona je to najbolje znao/znala“), a to se češće javlja u vezama u kojima postoji veća razlika u godinama. Bitnu ulogu ima i osećaj stida i srama koji nastupa u situacijama raskida dugotrajnih veza ( ili brakova): šta će reći ljudi?


Materijalni interes nije izričito vezan za razlike u godinama. Sve češće ima takvih veza i među mladima, među partnerima koji su približnih godina ( razlika 3-5 god.). Međutim, uvek treba imati u vidu da partnerski odnos čini dvoje i da u toj vezi , iako postoji interes jedne strane, postoji i neki interes druge strane tj. razlog iz kojeg ta strana prihvata interes svog partnera.

Kako se osećaju deca čiji su očevi dede ili mame bake po odnosu svojih i njihovih godina?

Čovek je deo prirode koja je razvila svoje zakonitosti, srećom , bez uplitanja čoveka i njegovih stavova. Rast i razvoj deteta odvija se po prirodnim principima i mi na to ne možemo uticati svojom voljom (osim pospešivanja razvoja) i ne možemo preskakati stepenice ( faze ) razvoja.

Seksualno sazrevanje je , takođe, određeno od strane prirode, sa činjenicom da je sada nešto brži nego u vreme naših baka i očeva, ali se i dalje drži svojih faza. Kako ne postoje jasne granice (godine) kada je najbolje stupiti u prve seksualne odnose, tako ne postoji pravilo ni kada treba zasnovati bračnu zajednici niti kada treba proširiti tu zajednicu novim članovima (decom). Ipak, priroda je dala neka svoja pravila, koja savremeni čovek pokušava da menja i prilagodi sebi. Medicina pokušava da se što manje udalji od prirodnih zakonitosti, pa se u oblasti ginekologije koja se bavi planiranjem porodice preduzimaju mere predostrožnosti (redovno praćenje trudnoće sa rizikom, genetska ispitivanja,...). Uz preduzimanje svih potrebnih mera predostrožnosti, uglavnom, zajednica dobija novog, zdravog, plačljivog člana – dete. Svaka porodica treba da ima u vidu da su se prirodne granice pomerile ( prva menstruacija, seksualno sazrevanje,...) znatno u mlađe godine, ali je naš problem i činjenica da nam je dužina životnog veka takođe pomerena. Zato je potreban oprez kada se odlaganje zasnivanja porodice i proširenja porodice produži.

Mladi roditelji uglavnom doživljavaju svoje dete kao još jednu inovaciju i zanimiljivost. Često su u vaspitanju blaži i trude se da detetu budu drug i prijatelj kroz njegovo odrastanje. Takav stav ima svoje prednosti i svoje mane. Deca su najčešće, bezbrižnija, otvorenija i spontanija u svojoj igri i socijalnoj komunikaciji, ali zbog toga mogu i češće upadati u neprilike. Stariji roditelji su iskusniji, ali i zahtevniji. Ako su se profesionalno ostvarili oni imaju više vremena i strpljenja za decu. Međutim, stariji roditelji su i proživeli mnogo stresnih situacija sa kojima su se nosili na svoj način i iz njih izneli neke posledice zbog kojih su napetiji i brižniji. Postoji rizik da se iz njihove brižnosti razvije anksioznost , pa i panika koja na njihovu decu deluje "smarajuće" pa su sukobi autoriteta izraženiji. Deca su zatvorenija, odmerenija, brže socijalno sazrevaju ( jer se druže uglavnom sa odraslima), ali se često dešava da su zavisnija od drugih.

Veliki broj ljudi ne pravi neku veliku razliku izmedju ova dva pojma, ali u stvari to su sasvim dve razicite stvari. Jednom sam slusao neku radio emisiju, i tema je bila Ljubav. Javila se mlada devojka i pitala voditeljku: "Kako da znam da ga stvarno volim"? Voditeljka se nasmejala i odgovorila: "Ako moras da pitas onda to nije prava ljubav." Neprikladnost voditeljkinog odgovora iznenadjuje, ali mnogi ljudi kad su upitani kako znaju da je u pitanju prava ljubav, odgovaraju: -Kad te tresne, znaces! Moram priznati da se ne slazem sa takvim odgovorom. Postoji velika razlika izmedju zaljubljenosti i prave ljubavi. Zaljubljenos dodje i prodje (ako se ne pretvori u ljubav) a ljubav traje dugo! Zaljubljenost je neobicna mesavina seksa i emocija, a inace sama rec je nastala od latinske reci koja znaci budalast ili nerazuman. Razlikovati zaljubljenost od ljubavi nije lako i zahteva mnogo razmisljanja. Nesuglasice nastaju jer i ljubav i zaljubljenost prouzrokuju snazan talas nesvakidasnjih prijatnih osecanja. Da bi rasclanili sta je sta potrebno je uporediti obe strane: Ljubav se razvija sporo, potrebno je vreme nekog zavoleti. Da bi zavoleli nekog, jako, snazno, svim svojim telom i dusom potrebno je vreme, dani, nedelje, meseci i godine. Potrebno je provedeno vreme. LJUBAV NE PADA SA NEBA!!! Za nju je potrebno da se ulozi mnogo truda da bi se ona odrzala. Dok sa druge strane zaljubljenost prosto udara u glavu (pa i u telo). Ne mozete zavoleti nekog posle jednog susreta jer tu osobu za to vreme ne mozete upoznati dovoljno da bi ste je stvarno zavoleli. Ljudi u pocetku obicno oblace najbolje ponasanje i stavljaju najbolje maske za prikrivanje losih osobina, tako da biste mozda dobro razmislili o onoj izreci: LJUBAV na prvi pogled! Neki cak toliko dobro prikrivaji svoje osobine da se to vidi tek kasnije u braku. Mozete biti privuceni necijom fizickom gradjom, njegovim ili njenim ponasanjem, reakcijama ali predstoji vam dug put dok tu osobu stvarno zavolite. Za razliku od zaljubljenosti da bi se ljubav zavrsila treba vremena. Trebalo je vreme da nastane, pa isto tako treba i vreme da ona nestane. Rastanak je obicno veoma bolan i za jednu i za drugu stranu. Zaljubljenost sa druge strane nestaje brzo, isto kako je i dosla. Sa jednim izuzetkom, ako je postojala snazna seksualna veza, par moze ostati zajedno ne zbog istih misljenja i medjusobnog razumevanja vec zbog seksa. Ljubav se fokusira samo na jednu osobu, a zaljubljenost na vise. Vi kada volite, iskreno i duboko, volite samo jednu osobu zbog nje kakva je u celini sa svim svojim manama i vrlinama. Zaljubljena osoba moze biti istovremeo zaljubljena u vise razlicitih osoba. Recimo devojka moze biti zaljubljena u dva totalno razlicita momka jer u njenoj glavi oni daju savrsenog momka. U svom umu ona kombinuje njihove osobine i misli da je zaljubljena u oba momka - najverovatnije ne voli ni jednog. A da ne pricamo da je danas biti zaljubljen u neku holivudsku licnost vrlo popularno, kako medju mladjim, tako i medju starijim generacijama. Ljubav motivise pozitivno ponasanje, a zaljubljenost destruktivni efekat. Ljubav ce imati konstruktivan uticaj na vasu licnost i otkrice i pokazati ono najbolje u vama a da vi niste ni znali da to uopste posedujete. Ljubav uliva sigurnost i poverenje, sto cete danas retko gde naci. Ona daje neverovatnu i neopisivu energiju, volju za zivotom, budi kreativnost u vama. Pojacava dozivljaj vrednosti, pokrece vas da radite stvari o kojima ste samo mastali.. Vase zanimanje za zivot ce biti drugacije. Na zivot cete gledati pod totalno drugacijim uglom. Cinice vam se kao da ste odjednom prodisali posle svih tih godina. Ljubav ce vas usmeriti ka vrhu, ka uspehu. Zivot vam dobija novi smisao i cilj. Bicete samouvereniji i jednom recju srecniji! Zaljubljenost? Znate kad vam kazu: Pa sta je sa tobom? Da nisi zaljubljen? Zaljubljenost je veoma pozeljna u pocetku veze ali ako ostane na tome, brzo izbledi. Ljudi vole kad su zaljubljeni jer se tada mogu prepustit sanjarenju koje je dobro u umerenim kolicinama. Ali zaljubljenost nema granice. Gubi se kontrola nad samim sobom. Remeti vas zivot i prepustate se zemlji snova gde je sve lepo i predivno a zaboravljate na odgovornost i realan zivot koji vas ceka po povratku iz zemlje snova! Najgore je to sto cete skroz idealizovati osobu u koju ste zaljubljeni i sve uciniti nestvarnim, pa na kraju povrediti sami svoja osecanja. Ljubav poznaje tolernaciju, podudarnost osobina, dok zaljubljenost… Kada volite nekoga, nije vam toliko bitno kako ona izgleda, i da li svaki dan vezba … obracacete paznju na karakter, osobine, osecanja, ideje, ambicije, stavove vaseg dragog ili drage. Zanimace vas, sada vise nego ikada, sta se odvija u njenoj glavi. Postavljacete sebi razna pitanja, koja ce vam pokazati koliko zajednickog imate, a sto vise zajednickog to vise sanse za vecu ljubav! Isto tako ljubav vas vodi ka prepoznavanju vrlina i mana kako kod partnera tako i kod sebe. I sto je najbolje pomocicete da na tome izgradite zrelu vezu. Dobro, pomalo i idealizujete neke osobine partnera, zato i sluzi ljubav, ali nikako ne vidite svoju partnerku kao savrsenu. A kada se zaljubljeni, ta ista zaljubljenost sprecice vas da vidite lose osobine vase partnerke, idealizujete je do te mere da ni vi sami sebi necete priznati da vasa partnerka ima lose osobine uopste! Pre ili kasnije uvideti da to nije ona vasa kreacija koju ste zamislili, a samim ti dozivecete razocarenje sto i nije prijatno osecanje. "Zaljubiti se ne znaci i voleti; zaljubiti se može i mrzeci." (Crnjanski) Ljubav je nesebicna a zaljubljenost sebicna. Ljubav sadrzi mnoogo vise od emocija, ona se uzdize sa nivoa emocija i istice se u svakodnevnom zivotu para. Stvar je u sledecem pitanju: Mozes li voleti kada je tvoja partnerka bila nepostena, zanemarila tvoje potrebe, ili zaboravila na neko svoje obecanje. U ljubavi ne samo da ces imati potrebu za ljubavlju , vec ces imati potrebu da svom partneru pruzis isto sto i ona tebi pa cak i vise. Zaljubljenost je okrenuta iskljucivo sebi, vise si opterecen time sta mozes izvuci iz te veze nego nesto konkretno uraditi da je poboljsas. Osecas se sjajno kada je tvoja partnerka u blizini jer je vecina tvojih emocija povezana sa ponosom koji osecas kada neko drugi shvati da ta osoba pripada tebi. Jedno od najbitnijih stvar je da ljubav pruza sigurnost a zaljubljenost nesigurnost. Ako volis i ako si voljen imaces poverenje i sigurnost u svoju vezu. Neces toliko biti zaokupiran vezom vec ces imati vremena za sebe i druge bitne stvari u svom zivotu kao sto je karijera ili skolovanje. Sa druge strane, zaljubljena osoba ce se boriti sa osecanjima i pokusavace posesivnom ljubomorom da nadgleda svog partnera. A posle znate i sami kako sledi, svadje oko sitnica, suze ili nerviranje do besvesti. Hesse kaže: "Vi ste svakako bili zaljubljeni, zar ne? I to više puta, jesam li u pravu? Ali još uvijek ne znate šta je to ljubav. Ne znate, tvrdim Vam! Desilo Vam se da placete celu noc? I da loše spavate ceo mesec? Možda ste pisali pesme i pomalo se igrali idejom o samoubistvu? Naravno, znam kako je to. Ali, to nije ljubav, ljubav je nešto drugo..." Ljubav prepoznaje stvarnost a zaljubljenost je odbacuje. Kad ste u ljubavi imate zdrav i realan pristup bilo kom problemu u vezi. Ali to naravno ne znaci da ljubav pokusava da umanju vaznost problema koji je nastao, naprotiv ona ga sagledava iz svih uglova i na partnerima ostaje da daju adekvatno resenje. Zaljubljenost odbacuje drustvene, rasne, obrazovne, karakterne razlike koje ce kad tada da isplivaju na povrsinu. Zaljubljenost govori da to nije vazno, da ako se vole sve ce to samo od sebe da se resi. E pa nece! Mogu jedno vreme da se prikrivaju ali kad tad ce isplivati na povrsinu. Zaljubljeni par prelazi preko svih razlika. Morate uzeti u obzir da voleti nije lako, ne zna svako da voli. Moze neko biti i brizan i nezan ali ako ne zna da voli sve popada. Vecina ljudi se plase ljubavi, zele da je imaju ali je se plase. Ustvari oni se plase da se otvore nekom, jer tada postaju ranjivi. Sad kada ste procitali sve ovo mozete testirati svoju ljubav. Da li je to prava ljubav ili samo zaljubljenost. Ako je zaljubljenost, nemojte prekidati vezu, najcesce zaljubljenost prerasta u ljubav. Zapamtite da ako je u pitanju prava ljubav, ona ce tu biti ove nedelje i sledece i tako dalje. Samo polako, nigde ne zurite! izvor: maksimalno.com Sigurno ste svi bili ili ste trenutno zaljubljeni...ali, da li ste nekad voleli i znate li kako izgleda voleti?? Ljudi...podelite misljenje i bice Vam lakse! :))

 

Često se može čuti da veza na daljinu ne može da uspe. Mada to nije tačno - postoje uspešne veze na daljinu - nije nimalo lako kada voljena osoba živi u nekom drugom gradu ili čak i u drugoj zemlji, i ovakva veza zaista nije za svakog.

Naravno, stoji činjenica da ne birate u koga ćete se zaljubiti, i može se desiti da se zaljubite u osobu koja ne živi u vašem gradu. Neko će u takvoj situaciji odmah zaključiti da bi ta veza bila neostvariva (i bila bi, ako u startu na taj način posmatra stvari), i neće ništa pokušati. Neko bi se zaleteo, pa kako ispadne, ispašće, a neko bi se u takvu vezu upustio s punom svešću o teškoćama koje ga/je iščekuju, ali i rešenošću da sve moguće probleme prevaziđe. A problema će biti.

U vezi na daljinu, voljena osoba vam nedostaje najveći deo vremena. To ima i svojih prednosti, jer se uželite jedno drugog, pa vam viđenja budu emotivno veoma intenzivna, ali dobar deo vremena grozno boli što vam neko koga volite nedostaje, što ne možete da se dogovorite da se nađete kroz pola sata ili sat vremena, kao što toliko parova koje poznajete mogu.

Može se desiti da početni zanos izbledi i da se ostvari ono "daleko od očiju, daleko i od srca". Međutim, to nije nešto čega bi se previše trebalo plašiti, jer ako je tako, onda se radi o vezi koja bi se ionako okončala kad početni zanos izbledi. Potrajala bi duže da ste živeli u istom gradu i češće se viđali, ali ne bi trajala izrazito dugo. S druge strane, postoji i jedna prednost - pošto je voljena osoba daleko od vas i retko je viđate, nećete primetiti, ili ćete ih primetiti znatno manje i manje će vam smetati, neke njene sitne mane i iritirajuće navike koje bi mnogo više došle do izražaja da se češće viđate. Ovako vam se neke od tih mana mogu čak i činiti simpatičnim.

Kad se o vezi na daljinu radi, neophodna je vrlo redovna komunikacija. Koristite Internet, SMS poruke, telefonske razgovore, sve moguće i nemoguće varijante kako biste ostali u stalnom kontaktu s voljenom osobom. I, kad god je to izvodljivo, viđajte se.

Sutra pročitajte o još nekim problemima veza na daljinu - i o tome da ipak treba pokušati, ako vam je do veze stalo.

Plakala je kao dete malo... u mom zagrljaju, ne verujuci da je kraj srece... njeno srce za rastanak nije znalo... ni slutila nije da me vise videti nece... Jecala je i zatvorila oci... mislila je da je sve to neki uzasan san... i samo je znala da odlazim te vedre noci... da mene odnosi neki novi dan... "Reci da ovo istina nije"... sa suzama u ocima gledala je u mene... "zar nikad mi ljubav nece biti kao prije... zar da mi ljubav postanu hladne stene." Bilo mi je tesko slusati reci njene... svaka mi je cepala dusu... gledao sam oko sebe u granine sene... osecao sam u sebi uzasnu zivotnu susu... Drhtala je u narucju mome... i tek tad sam shavtio koliko je ljubav njena bila jaka... nisam se nadao da reci ljubavi mogu tako da me slome... mislio sam da postoji spas, al od njega ni traga... Nisam joj nista rekao tada... samo sam posljednji put poljubio usne vrele... znao sam da nikad vise necu videti ulice svoga grada... noci srece sam njom na tugu su se svele... Okrenuo sam se i otisao sam suzama u ocima... ona je stala i plakala kao moja stara mati... okrenuo sam ledja zivotu i divnim nocima... otisao sam u tamu i ona o meni nista vise nece znati...

Dositej Obradović je rođen oko 1739. godine u Čakovcu. Školovali su ga rođaci jer je ostao je bez roditelja. Pravo ime mu je bilo Dimitrije. Bio je vrlo marljiv đak i revnostan čitalac crkvene literature. Da bi ga odvojili od takvih knjiga i vratili stvarnosti, rodbina ga daje da izuči zanat. Dečak je, međutim, pobegao u manastir Hopovo, zakaluđerio se i dobio monaško ime Dositej. Iguman manastira Teodor Milutinović odvraćao je dečaka od verskog zanosa i upućivao ga na drugačiju literaturu i nauku. Dositej se polako treznio, počeo je da čita literaturu istorijskog karaktera sa racionalističko-prosvetiteljskim idejama, teološku literaturu polemičkog karaktera, Ezopove basne, Zakonik cara Dušana.

Radoznao duh i žedan nauke i znanja, Dositej se otisnuo u svet 1761. godine: njegova putovanja trajala su četrdeset godina - živeo je i radio, učio i studirao, prevodio i pisao u mnogim zemljama i gradovima: Dalmaciji, Krfu, Grčkoj, Ugarskoj, Turskoj, Nemačkoj, Rumuniji, Francuskoj, Rusiji, Engleskoj, Italiji. Trst je bio poslednje odredište u inostranstvu. Odatle je došao u ustaničku Srbiju i tu umro 1811. godine.

Dositej je učio celog svog zivota: on nije samo putovao i učio na putovanju, nego je učio jezik, slušao predavanja, upoznavao se sa novim političkim, socijalnim, filozofskim i pedagoškim idejama. U Haleu, u Nemačkoj, skida kaluđersku odeću i oblači svetovnu, na univerzitetu sluša filozofiju i estetiku. Ovde prihvata prosvetiteljsku krilaticu "prosvetom ka slobodi". To ga opredeljuje da svoja znanja praktično primeni u prosvećivanju naroda. Počinje da piše knjige u prosvetiteljskom duhu i zaokupljen je mišlju o izdavanju knjiga na srpskom jeziku.

Putovanja i život su iziskivala materijalna sredstva. Sam ih je obezbeđivao radeći kao fizički radnik, učitelj, lektor, korektor, besednik, predavač u vojnoj akademiji. Postao je poliglota: naučio je klasične jezike grčki i latinski, novogrčki, nemački, engleski, francuski, ruski, albanski, rumunski, talijanski.

U ustaničku Srbiju, u Beograd, došao je u poznim godinama, slabog zdravlja. Došao je da poradi na prosveti. Otvorio je veliku školu u Beogradu, a kasnije i bogosloviju. Bio je ministar prosvete, diplomata, član Praviteljstvujuščeg sovjeta. Smrt ga je snašla 1811. godine kada je uveliko radio na osnivanju štamparije u Beogradu.

Dositej je vrlo plodan pisac, pisao je imajući na umu svoj narod, njegovu prosvetu: sve što je pisao namenio je srpskom narodu:

Pismo Haralampiju, 1783.
Život i priključenija, 1783. ; 1788.
Sovjeti zdravog razuma, 1784.
Basne, 1788.
Pesma o izbavljenju Srbije, 1789.
Sobranije, 1793.
Etika, 1803. Pesma na insurekciju Serbijanov, 1804.
Mezimica, 1818.
Ižica, 1830.

 

ISPOVEST MLADIĆA IZ SRBIJE NA PRIVREMENOM RADU U DUBAIJU PAKAO U RAJU • Čim sam stigao oduzet mi je pasoš, bilo nas je petorica u sobi i deset na jedno kupatilo, a hrana nije mogla da se jede • Vratio sam se tek kada su mi roditelji poslali pare SRBI NA RADU U DUBAIJU: Idila samo na fotografiji Raskoš DUBAIja, NJujorka Bliskog istoka, zaseni svojim bogatstvom svakog ko u njega doputuje. Neboderi na čijim krovovima se igra tenis, veštačko ostrvo u obliku palme, šoping molovi u kojima se prodaje "od ptice mleko"... sve je to samo jedno lice ovog arapskog grada nastalog na pustinjskom pesku. NJegovu dušu ipak čine ljudi koji omogućavaju da funkcioniše ova turistička meka, a to nisu nekadašnji beduini, a sada bogati biznismeni, već kelneri, recepcioneri, pomoćni radnici... Oni uglavnom dolaze iz inostranstva na privremeni rad u DUBAI. Teže fizičke poslove obavljaju Indijci, Pakistanci, Filipinci, Bangladešani. Za rad u ekskluzivnim hotelima, barovima i restoranima regrutuje se radna snaga iz Evrope, a među njima, svoje mesto pod suncem ovog impresivnog, ali surovog sveta pokušavaju da nađu i mladi Srbi. Rad u raju omogućavaju im razne agencije registrovane u Srbiji. Jedna od njih je IRS (Internešenel Rekruitment Sistem) čiji je vlasnik Maja Radošević, sestra nekadašnje misice Jelene Jakovljević, koja živi u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i koja pomaže sestri da za srpsku radnu snagu nađe posao u DUBAIju. Ova agencija zainteresovanim mladićima i devojkama kvalifikovanim za rad u turizmu (za kelnerisanje ili rad na recepciji) nudi dvogodišnje ugovore za zapošljavanje u ekskluzivnim hotelima. Međutim u ugovorima se nigde ne navodi da će im pasoši biti oduzeti i da će im u slučaju raskida dvogodišnjeg ugovora biti vraćeni tek ako isplate penale. Zato su retki oni koji su uspeli da se iščupaju iz ovog "ropstva". Pasoši i bežanje Jelena Jakovljević tvrdi da su ugovori ispoštovani - Radimo s licencom koja je proverena i ugovorom potpisanim s Ministarstvom za rad i zapošljavanje republike Srbije. Pasoši im nisu oduzeti da bi im se onemogućila sloboda kretanja u Emiratima, već isključivo radi zaštite interesa poslodavca koji je investirao u njih, da ne bi "pobegli" u neku drugu kompaniju ili se vratili za Beograd ne ispoštujući ugovor. "Vesti" su stupile u kontakt sa mladićem (27) iz Beograda, koji je insistirao na anonimnosti, a koji je proletos našao posao preko agencije IRS i radio kao konobar u DUBAIju. On je potvrdio da su njemu i grupi Srba, odmah po dolasku, oduzeti pasoši koji su stajali kod poslodavca. Ministar naredio istragu Slobodan Lalović, ministar za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja u Vladi Srbije zatečen je pričom o našim radnicima koji su se javili iz DUBAIja tvrdeći da stanuju u lošim uslovima i da su im pasoši oduzeti po dolasku u Emirate. On je naložio svojim saradnicima da provere da li je dozvoljeno i prema kojim propisima da se našim radnicima u inostranstvu oduzimaju pasoši. Ministar Lalović je najavio da će poslati inspekciju u agenciju IRS koja će proveriti da li je poštuje propise i ugovore. - Mogućnost da će nam dokumenta biti oduzeta, nijednom rečju nije spomenuta u ugovoru sa vlasnikom hotela, niti je to usmeno bilo napomenuto. Koliko ja znam i zakoni UAE zabranjuju oduzimanje pasoša "sezoncima", međutim, to se masovno krši - tvrdi ovaj mladić. - Može se reći da smo tamo bili poput roblja. Pre odlaska potpisao sam ugovor da ću mesečno dobijati 300 dolara kao konobar. Arapin mi je u intervjuu u Beogradu rekao da će glavna zarada biti od dobrog bakšiša. Međutim, kada sam počeo da radim, objašnjeno mi je da se bakšiš dobija "prema poenima". Tako, najviši bakšiš u podeli dobijaju oni koji duže rade, a novopridošlima ostaje crkavica. Potrošio sam svoj novac koji sam "zaradio", kao i onaj koji sam poneo iz Beograda za "ne daj bože" i ostao bez novca i pasoša - priča naš sagovornik i dodaje da je posle puno peripetija uspeo da se vrati kući, tek kada su mu roditelji poslali pare za kartu. Istraumirana lepotica - Ne razumem u čemu je problem, da li se žale možda zbog toga što su želeli pečene piliće, a ne punjene šnicle? Ni u jednoj zemlji na svetu osim u Emiratima poslodavac ne obezbeđuje budućem zaposlenom avionsku kartu, vizu, smeštaj, osiguranje, zdravstvenu zaštitu. Da li su se oni hranili ptičjim mlekom u Srbiji kada su nezadovoljni hranom u hotelu u DUBAIju? Šokirana sam, doživela sam tešku traumu - tvrdi Jakovljevićka povodom pisanja beogradske štampe o mukama naših radnika koji su otišle na rad u DUBAI. Prema njegovim rečima, nije samo mala zarada problem, već i smeštaj. I dok im je pred odlazak obećavan pristojan komfor, u stvarnosti je bilo drugačije jer je u sobama bilo po četvorica, petorica, desetoro na jedno kupatilo, a da je još gora situacija bila sa hranom. - Prema ugovoru, imali smo pravo na jedan obrok u toku radnog vremena. Međutim, to je teška, začinjena hrana koja se kuva za Induse i Filipince, a čak ni oni nisu mogli da je jedu - priča ovaj mladić i dodaje da je samo pukom srećom uspeo da se vrati, a da ne plati penale gazdi. Međutim, retko ko od ovih mladih ljudi odluči da tuži agenciju preko koje je stigao u DUBAI, jer su svi potpisali ugovore, koji su prema tumačenju advokata dvosmisleni i oslanjaju se na zakone UAE. Direktor agencije IRS Maja Radošević i njena sestra Jelena Jakovljević, tvrde da priče o lošim uslovima u kojim su se našli naši radnici koji su preko njih stigli u DUBAI nisu tačne. Radoševićka kaže da u njenoj agenciji vode računa da ugovori budu korektni, upravo da se ne bi širile dezinformacije. - Sve što su kandidati potpisali u ugovoru sa našom agencijom IRS, maksimalno je ispoštovano. U suprotnom, imali bi osnovu da se žale policiji u DUBAIju, lejbr ofisu (kancelariji za bavljenje problemima zaposlenih), nama iz agencije, Ministarstvu za rad i zapošljavanje u Srbiji. Takođe, mogli su da se požale i ambasadi Srbije u Kuvajtu. Ali, da su otišli u "lejbr ofis" u DUBAIju, isterali bi ih odatle, jer je njihova priča smešna.Ovde sam da im u svakom slučaju pružim pravnu pomoć ukoliko im zatreba. Priča da ih ne obilazim ili zovem je bespotrebna, jer to nije moja dužnost. Šta je trebalo da idem na kafu s njima, na rođendane - pita Jakovljevićka.